na srpskom, по български, на шопсћи

Книга: Приказките на Бата Паса

7.10.17.

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  


Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 
Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић


от книгата:

КРИПТОГРАМА


Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“



От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Прикаска: Уврел се, ко кацар у чвор!

26.9.17.

Са великим задовољством и пажњом пратим објаве у "Виртуелном музеју Цариброд". Рођен сам у Димитровграду, али у њему нисам никад живео. Многе летње распусте проводио сам у Петрлашу, код бабе и деде, а у Цариброд долазио петком. Зато многе цариброџање не знам, али их опет знам поприлично.

Овога пута, као мој прилог поставци "Виртуелног музеја Цариброд" желим да приложим "прикаску" моје баба Ђерманке, коју је она 1992.год. испричала "у перо" чика Бори Јовановићу из Чинигловци (који је у Пироту био знан као Бора "Мутан белег"), а коју је он, заједно са другим причама, објавио те године у књизи под насловом "БАБИНЕ ПРИКАЗНИЦЕ"

Слободан Киров


"Уврел се, ко кацар у чвор“

                       
                          При некога мајстора, кацара, дојде једн човек и тржил да му овија напраји кацу за зеље. Кацарат га испитал: ћиква да буде, колкава да буде и рекл му цену. Овија се мрштил, па тражил да му напраји за помалко паре, и тека, у празну орату, задржал мајсторатога подлго време. На крај се погодили и овија чивијар си отишл.

                          Ка си човекат отишл, мајсторат узел да му праји кацуту, и све си у себе мислејал ћико да превари човекатога. На крај му напрајил кацуту, ама, те, по ретачку, па поручил на човекатога да дојде, да си прибере кацуту.

                          Овија дошл, платил на мајсторатога и откарал си кацуту дома.Ка стигал дома, он ђу стурил и почел да тура зеље у њу, и да сипује воду. Али кацата нићико нестела да држи воду! Све што он сипе воду, она истече!

                          И тека, после једно два дни, ка ништо неје могл да напраји сас зељето, он натовари кацуту на воловса кола и врне ђу при кацаратога, па срдито, још оди вратата почне да ока на мајсторатога: „Ћикво си ми, бре, мајсторе, напрајил!? Това неје каца! Ни воду не може да држи!!“. И још много му нешто рекл!

                         А мајсторат че му, тегај, рече: „Немој, приће, да се љутиш на мене. Ћикво си тражил, теквова сам ти напрајил. Ти си ми тражил да ти напрајим кацу за зеље, а за воду да држи, неје била ората!“.

                         И човекат се тгај лупнул по чело и видел дека је погрешил, па доплатил на кацаратога те му, овија, препрајил кацуту да држи и воду.

                         И за това има реч: СТИСНУТ  ДВАПУТИ  ПЛАЧА

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

7.9.17.

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ




24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)
приредио и превео
Марјан Миланов

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

9.8.17.

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.




У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Роман "С'Н ИЛ' ЈАВА", део 3.

27.7.17.

Лето је право време да се прочита добро штиво. Зато, након мале паузе, наставамо са објављивањем романа  „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту. 

Ако сте пропустили претходне наставке





С’Н ИЛ’ ЈАВА


7.


Како напраји’ партију, тека поче нове ствари да учим. Слушал сам преди овој време јуднога нашег политичира на телевизор и он вревеше јавно: „Само будале не иду у политку.“ Ја му се смејем. Мислим да је ванџирал. Море, бил је онија човек млого у праву. За све кво је вревил, па и за теј будале. Свашта има у политику... 
Ете, зваше ме на телевон некви чиновници из једну амбасаду. Желе ми да убаво работим, да че сарађујемо. Кво има да сарађујем сас њи’? Нек си они гледају њине државе, ја че си гледам моју. Ма одокле ли само најдоше моји бројеви на телевон?! Ч’к ме и уче како требе да идем по народ да ме народ гледа. И тека поче и да работим. Окнем Мирослова и оба се влачимо. Мене љуђи и знају јер сам милицајац, али њега никој. Ја му вревим да мора да излезне малко оди дом, да у пластеници накара жену, децу маћу, башту да работе. А он да си држи работу у болницу, а кад не работи, да работи сас политику. 
Како почемо да идемо по народ, ја сам па тол’ћи карактер те се пај оправи на пијење. Ма кô смукови смо. Али кво чеш... Седнеш на човека у кућу да вревиш на суво, нит те он има с’вати, нити па ми знамо кво да му вревимо. Овак’, кад му дунемо по некоју, развревимо се. Ма и речник’т ми т’г поубав. А и нема се срамујем и да црвненејем кад некво изл’жем. Видим ја да је тешка работа овај политика. Једнуш вревим, а малко сам га бил удеверил, на Мирослова:
  – Чим дојдем на влас’, има да на мојни милицајци узнем бенефиције, а че и дадем на политичари.
– Како, Аце? Тој неје како требе.
– Како неје како требе? Па отекоше ни нође од ’одење. А стра’? 
– Од кво стра’, Аце?
– Да нече да дојдемо на влас’, и да че изгубимо влас’, ако дојдемо.
И тека, уз причу, дојдомо сас Мирослова до кућу оди једнога Мошу шпекуланта сас стоку. Знамо се одавна. Убаво смо сарађували. Ја сам му сва моја телчина њему давал да и’ купује. Окнумо га и улезомо у дом куде њега. Кад там’, заседли електричари. Чорбал’ци сас некво лојано месиште пуни. Поред астал принесени балоњи сас вино. Чујемо да су на Мошу уводили струју у шталу. Ја се па замлачујем сас њега, а му’ам га на електричариви:
– Убаво, Мошо. Побрж’ да ти плевња изгори. 
Једомо, цепимо, пимо, једомо... Потровимо се. Сас Мирослова агитујемо за нашу партију и за нас. На једнуга електричара, одавнашњи ми је другар, му вревим да види, па куји неје за ПЛК да му фикне струју оди бандеру, а ја чу после да му ургирам да га пај вржу, ал’ мора да гласа за нас. Ма све се на пијано разбирамо. Мирослов па, еј млого аран политичћи радник, се мунул у кујну при женене, па и на њи’ држи предавање. Море.... Не могу га искарам отуд. 
Ма куде се ми удружимо сас електричари? Домаћицана износи лојано месо, док износи, па поче да износи некве сушенице замрзнуте. Белћим смо све појели месо оди дебелоног овна. Сви ни зуби утрнуше оди студ. Цепимо вино кô да ни је задњо. Кад сам се разокал.... Вревим на Мошу да по селава куде иде те купује стоку вреви за мен’ и за ПЛК. Још га и учим да ако не гласају за моју партију и за Мирослова, нема да им купује телчина и јаганци и они има да прдну у чабар. Моша климка сас главу и само ни точи оди виноно. Док не бео’ отиш’л у политику, кô милицајац сам и ја затемељувал на народ овак’. Али нес’м вала кô с’г кад сам политичар. А за електричариви па нема кво да вревим. Срам си затрли. 
Поједомо и сушеницене. Почемо на гладно да пијемо вино. Ал’ си никој још не иде дом. Па кô да су ни се столицине залепиле за бревенеци. Моша га и он удеверил. Само црвенеје и скрца сас зуби. Так’в је кад пине, знам га поодавно. Почемо се редимо и на мочање. Јед’н улази, друђи излази... Никад несмо сви уз астал. Тићем одједанпут Моша кад окну на сина, туј уз астал, а веч у руку држи нож:
– Гоки сине, иди кољи Цветка!
Ја сам исц’клил у њег’ кô поп у владику и не знам кво му би одједанпут. Електричариви се рипнуше и кô кочичка из онуј работу излетеше. Ма ја нечу да бегам. Срам би ме било, јер сам си, бре, у душу милицајац. Моша скугрче сас зуби, а ножан стиска. Тићем кад се растури бирија, ја некако пита Мошу:
– Ма куга Цветка ’очеш да кољеш?
– Јарца! Имам њега још у шталу. Гоки! Кољи га да и њег’ поједемо, па да завршимо сас стоку!
Лелеле... Топрве ми се с’г нође притресоше. Па ми па смешно беше, како електричарини кô метак побегоше. 
Овој ми па беше с’г добро падло да на Мирослова докажем да имам визије. Убаво сам му вревил да је политика опасна работа, и да затој ’очу да на милицајци узнем бенефиције, а да и’ дадем на политичари. Да види Мирослов да ја имам визије, а неје да ми там’ вреви како неје у реду да на милицајци узимамо бенефиције. Сво време, кој знаје до куји, зам’н сам тој објашњавал на Мирослова куде Мошу шпекуланта. 


Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu