na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Упролет

5.2.18.


за Велина



Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.




Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето,  преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...


Миле Пенков,
„Дан великих таласа“,
Ниш, „Просвета“, 1997.

Прича: Свадба

28.1.18.

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис
Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.
-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.
-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Књига: „Из лексике Димитровграда“, Дијане Јеленков

22.1.18.

Недавно је из штампе изашла књига “Из лексике Димитровграда” ауторке Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника или збирке са око 2.200 лексема, вероватно први комплетнији речник говора димитровградског краја. О овој занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.



1. Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком дефинисала, препричала?

“Из лексике Димитровграда” у основи је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и одељка насловљеног Казивања.
Уводни део упознаје читаоца са неким од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије, творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би хтели да науче нешто више о овом говору.
Сам Речник садржи око 2.200 лексема које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне, тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна значења.
Казивања су заправо нека врста илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре, интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан – саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање, спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив, овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи аутентичног, живог говора.

2.Како је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?

Рад је настао као семинарски из предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда, али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала „Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова из Димитровграда.
Интересовање за тему постоји из неких доста “давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу: поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“ доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)... Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по вокацији“.
Мислим да се у то доба нисам занимала за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник, десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.

3. Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала, систематизација, израда...

Почетак настанка рада био је у другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога, рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено, осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове” речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана, можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле, све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном преплитали и допуњавали.

4. Како си долазила до извора, информација, материјала?

Прикаска: Забранена любов

14.12.17.

"Интересен сюжет, описания на природата, характеризация на образи с чувствен и психолоичен авторски усет, композиционна постройка... Браво за автора... Приятна изненада! Перос, Басара, Корнет, Габровдол, Тудовица, Боровско поле... природните дадености и съдбите на хората - трайни вдъхновения за нови творчески терзания и завоевания!"
Денко Рангелов


*

Tяхното познание датираше още от училишната стая. Детски игри, потказваня, никак не приличаха на обикновените ученически белъи. Посяйвше чудна искра... И така заглъхващата, од детските лудории, учебна стая, в която, най-често можеше и муха да се чуе, смени селската чешмата. Скрила се в таинствено, уютно скроена от майката природа, тесна долинка, обраснала с най-различни, тъмнозелини бурени, коприви, върби и диви сливи, като чели родена за тяхната разгаряща любов... Крста и Бела, бяха още от учениеската стая заляти с бури вилнеешто-омаяващи усещаня. От тогава за тях щастието възпламени усета за обичта. Цял ден полски работи, Крстювата ръка при Бела беше дръжката на мотиката, а в ръцете на Крста беше ръката на Бела, дръшката на косата... и така цял ден! Все до ходене за вода... Беше задължение. От всяка къща, семейство, се идва за питейна вода на чешмата. 


Всички си обличаха най-хубавата премяна. Това всъшност беше ревю на младиня, докараност, и на съдове за питейна вода. Туkа се раждаха, любов, завислък, омраза... Най-голями зависълъци бяха отправени към Бела. Тя беше най-красива и с чаровашта премяна. Братята и бяха на работа в чужбина! Носеше и пласмасови бидончета за вода и една стомна и товария. На корзото разходката (леко се държаха за ръце). В тъмнината си разменяха и по силни нежности, снимани от детските очи, които бяха като апарати с виткавични уреди. Крсто беше от богат происход, занаятчия, голям залък за всички девойки. Белини по сиромаси и потеклото им е как говореше майката на Крсто, от лоша фамилия. Но, тук (на чешмата) явно се срещаха Крсто и Бела. Да, те бяха деца. Не! Само един беше дете. Бяха връсници! Кaгато един на друг подаваха ръка, тялото им бе пълно с любов, в продължение на дни и седмици... на вечност!

Прилог РТС-а о Виртуелном музеју Цариброд

9.12.17.

Виртуелни музеј чува историју Димитровграда


Као и сви који су отишли из свог родног места и Марјан Миланов из Димитровграда воли да се сети времена које је провео у њему, али он то чини на један посебан начин. Марјан на интернету креира Виртуелни музеј Цариброд и за пет година постојања страница има више од 115 хиљада посета, а истоимена група на Фејсбуку више од 2.000 чланова.



Марјан Миланов предаје енглески језик у једној сеоској школи у околини Бабушнице, живи у Нишу, али је кроз Виртуелни музеј Цариброд у свом родном Димитровграду свакодневно.


Prilog o Virtuelnom muzeju Caribrod from Marjan Milanov on Vimeo.


  
"Група окупља људе који живе у Димитровграду, али и људе који су пореклом из Димитровграда или који само имају пријатеље, и они просто размењују нека своја сећања, носталгичне фотографије", каже Марјан Миланов, Виртуелни музеј Цариброд.

Страница осликава градић на самој српско-бугарској граници кроз историју, баш зато и на српском и бугарском језику, али и на дијалекту.

"Цариброд је на пут, одувек је бил, затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратувале, затова си је и името добил а покре путат кроз Цариброд је минула и пруга", каже Марјан.

Виртуелни музеј је често место размене носталгичних сећања, један од првих сарадника је и наш колега новинар РТС-а у Београду Слободан Алексић.

"Цариброд је са мном и кад сам тужан и кад сам весео, и кад сам онако свакодневан, он бане и удари са неком том својом енергијом коју не умем да објасним", каже Слободан Алексић, новинар РТС-а.

Много је познатих прича - нпр.о Паметнику - заједничкој спомен костурници српских и бугарских војника из рата 1885. године, али и мање познатих.

"Занимљив сет фотографија на који сам случајно наишао и истражио то је била посета репортера америчког часописа "Лифе" Димитровграду 1950. године, до целог тог сета фотографија сам дошао захваљујући кореспонденцији са једним човеком из Холандије који држи блог посвећен железници", каже Марјан.

"Има доста старих фотографија, старих докумената, чак и покушаја да се анализирају неке ствари на стручан или квазистручан начин, отвориле су се неке нове теме", каже Слободан Алексић.

Највише признање Димитровграда Марјан је добио након објављивања дигитална архиве новина штампаних после ослобођења од Турака, чији се оригинали чувају у Државној библиотеци у Софији. 

Припремили: Лидија Георгијев, Ана Божовић, Иван Стамболић и Иван Димитријевић

Петак, 24. нов. 2017.

Објављено ОВДЕ

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu