na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Јазавичар пред судом!

30.5.15.

Одокле ли идем? Мани, не питујте ме, не стањујте ми на муку.  Еве, идем из Пирот, бео на суд. Против кога ли? Ма, ја сам број један по шунтавило: тужил сам јазавичара! Смејте се, смејте, тека ми се и у суд смејаше. Ал' какво чу кад више не знам на куде бијем и кому на врата да се жалим. А закасало се – до нечу!

А? Да ли идемо да испијемо по једно? 'Ај, док дојде аутобус. И тека ми се не иде за Штрбовац, при онуј моју крезубу бабичку – главу че ми сцепи кад се врнем. А, она ме, право да ви кажем, и нафујта на овуј комендију. Каже – Да тужиш, да тужиш, Давиде! Чула сам ја, људи грдне паре узоше кад и' уапе куче!

Оно, јес', и ја сам чул: кобајаги – угризе га куче, од овај селска псета што се слепутају, па му доктур, његов си изабран доктур, то све код нас изабрани доктури, само не знам за какво и' бира народ: да су доктури ил' политичари, и тај доктур му изнаписује триста 'артије сас триста повреде, па он после тужи и узне пару. Тека се прича. Не знам, можда и неје тека. Више ништа не знам. У овуј нашу општину, регион, државу – ил' су сви полудели, ил' сам ја полудел, треће нема!

Него, докле стиго'? А, до суд. Па ништа, улезнем ти ја, носим овај џак. У судницу се сви накезише кад ме видоше - носим џак! Сви – опа! И сувају се да узну. Кажем, чекај, бре, полак'! Судија – Којим добром идеш, добри човече, и шта нам то носиш у џаку? Кажем - Чекај, бре, полак', гос'н судија, ће стигнемо до џак, нека га овде, чек' да ви исприча Давид која га мука натерала на овај врата и што тужио тог ђавола. А судија – О, лудог ли народа! Само би да се тужи, а нема појма ко му је крив. Тако, каже, пре тебе био један, уби нас причом о некаквом Јосифу из Бабушнице, као – увраћао тако чешће ко човек у његов дућан... А глава ми, каже, пуца, синоћ сам заређао по славе: те код председника општине, те код директора једне фирме, те код директора друге фирме, те код директора треће фирме... Срећа те све то био само један човек, па нисам лутао, него пио цело вече само на једном месту, иначе – не знам да л' би' претек'о!
Морам тако – кажем - гос'н судија, знам ја ред и закон. Не мож' тој: ујело ме куче – дај паре! Мора прво да се изведу докази, па отежавајуће околности... Добро, добро, причај - каже судија. А све на чело налаже мокру крпу што му донео онај с тог Јосифа из Бабушницу.

Е па, овако, гос'н судија:

Ја сам Давид из Штрбовац, општина Бабушница, пиротски округ, нишки регион... Добро, добро, Давиде, каже судија. Ти, бре, брате, оде до Куала Лумпура! Знамо где су и Ниш, и Пирот, и Бабушница... Добро, не знамо баш где је Штрбовац, ал' биће неко село... Тако је, гос'н судија, село поред Бабушницу, поред Пирот, поред Ниш...

Поред Куала Лумпур! Скрати бре, брате! Причај зашто си дошао! Аха, ево, журим, журим. И - кренем ти ја: радио сам ја, гос'н судија, у ту једну фирму, много добра фирма била, преживела све укопације, сви ратови. Ал' 'оћеш – дође приватизација! 

А  (прекиде ме писарчић некакав), како се, Давиде, зове та фирма? Кажем - Зове се: ни Давидова, ни државна, ни приватизована! Ту се сви у суд усмејаше – Како море? Па, тако: била државна, па била и Давидова, па била приватизована, па поништена приватизација, па враћена на државу, па ју држава опет вратила на приватизацију, и сад ники жив не зна чија је!
Радео ту Давид са још триста радника, све лепо било. Онда дош'о Француз. Наставио Давид да ради са још триста радника. Јес' била работа тртава, неје било као пре: једење, пијење, свиркање уз свиралу да ти прође дан. Ал' зато била и платица убава. Кад, те ти га онај наш нафатирани, до јуче био голоигра, а са' пун ко брод! Купи фирму, најури Француза, ал' – најури и Давида са још триста радника. Ко штетни – сви на улицу! Да га човек пита – за какво си купувао фирму? Да не ради? Да си имаш? Што казао онај Латин у Максима Црнојевића – Кад забраниш у пољу ливаду, јал' је коси, ја другоме даји! Ал' – нема куј да га пита, ни куј да му каже.

Сиђем ти ја тако у један понеделник на пијац у Бабушницу, па одем и до ту моју фирму. Урасла у коров и трњак, живи ме жалови једу! Кренем ти ја тако да прерипим ограду, вуче си ме нешто да се прошњурам кроз фабрички круг. Кад, јурну ме некакво псето. Џав-џав, ловачко куче, видим – јазавичар. Грабнем камик, пун сас бес - Ти ли ће ме лајеш из моју фабрику, наничку ли ти пчешку! Сви они триста радника беснеју из мене.

Прекиде ме судија – Ти бре, Давиде, умислио да си слуга Јернеј, бога ти! Леле, кажем, судијо, како да не умислим, па тој била наша фирмица, породице смо ранили с њу, а са' – и бог, и народ, и држава од њу дигли руку, а псета по њу дизају ногу и мочају. Грабнем ти ја онај камен, па – фрљ! камто куче, ал' промаши га, наницу ли му! Кад, оно скочи, па – цап за јајца! Леле, мал' не изгинумо, ту на место - ко онај из Равну Дубраву кад се закачио на комшијску тарабу. Ете ти га чувар, ока у големи глас од тамо - Стани, Давиде, не мрдај, то издресиран пас, ће ти откине јајца, не смеш да мрдаш! Ја држим оној куче за уши, оно мене за јајца, и – не мрдамо и не дишемо. Каже чувар – Опусти се, Давиде, мораш да пустиш јајца да дишу! Погледа га, погледа оној куче, па пај погледа чувара - куј је овде најшунтав? Ал' шта ћу, послушам га и – запнем се да дишем на јајца! Кад, стварно, проклетиња ме пушти! А ја, брже-боље, па – цап у пртен џак! Е, има да идеш с мен', ђаволе, кад си мог'о у моју фирму да ме гризеш за моја јајца, има да идеш с мене на суд. Па да видимо куј је преступник. Е, зна Давид из Штрбовац данашњи закон: не дао бог да сам га погодио с онај камик, одма' би ме објавили на Б92, на вести у 4.

Јазавичар? Значи - јазавичар? Па ти си то у џаку донео куче? А ми мислили... Ти, бре, Давиде, и јеси и ниси будала! Е, фала ти, гос'н судија, на тако лепе речи, него – де да осудите овуј проклетињу у џак, да ми платите: и што су ми шијена јајца, и што ми пропала фирма и за све, па да си идем. Каже судија – Што се мене тиче, Давиде, то куче је и требало да ти откине та твоја јаја. Јер само такав, без јаја, ти би, мој Давиде, могао да се уклопиш у околину и средину у којој живиш, од Штрбовца, преко Бабушнице, Пирота, Ниша, па све до Куала Лумпура! Видиш како људи око тебе живе без тога и – нико се не буни! Може да им ради ко шта хоће и како стигне! Сви се ућутали од неке тешке милине, па једва дишу! Него, де да си ти идеш за тај твој Штрбовац, нема овде правде за тебе! И, успут ми накваси ову крпу – пуче ми глава! Кад се врну сас крпу, судија ме сеца за рукав, па ми нажмикује - Ако мислиш овде да истераш некакву правду, следећи пут немо' у џак да доносиш куче, него – прасе!

И, тако вам се, моји другари, ја проведо' по Пирот. Нема овде правда за сиротињу! Него, де ми да испијемо још по једно, док не стигне овај аутобус. Леле, као да иде преко Куала Лумпур, касни веч два сата!  Само се још мислим - како код ону моју крезубу бабетину на очи да излезнем. Одим сас сцепена јајца, са има да идем и сас сцепену главу! Ал' - да смо ми живи и здрави, ај' живели!

Аутор: Далибор Ђорђевић

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu